Куцура је насеље у општини Врбас у Јужнобачком округу. Према попису из 2002. било је 4663 становника (према попису из 1991. било је 4713 становника).
Демографија
У насељу Куцура живи 3587 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 38,3 година (36,6 код мушкараца и 40,0 код жена). У насељу има 1623 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,86.
У насељу Куцура живи 3587 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 38,3 година (36,6 код мушкараца и 40,0 код жена). У насељу има 1623 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,86.
Географски подаци
Географске координате: 45° 31′ 05" СГШ и 19° 35′ 10" ИГД
Површина: 57,7 km²
Географске координате: 45° 31′ 05" СГШ и 19° 35′ 10" ИГД
Површина: 57,7 km²
Надморска висина: 81 m
Становништво (2002)
Број становника: 4663
Густина насељености: 81 ст./km²
Остали подаци
Поштански број: 21466
Позивни број: 021
Историјат
Прво помињање Куцуре у литератури бележимо у акту из 1543. године Архиепископијe у Калочи, када се о Куцури говори као о недовољно великом месту да би плаћало порез. У турским тефтерима за Бачку нахију из 1590. године Куцура се помиње као место у коме има 18 кућа чији власници имају обавезу плаћања пореза (Лабош, 49-50).
Први становници Куцуре били су Срби. Према народној легенди у назив места уграђен је одговор «Код цура». Тај одговор су давали момци на питање «Где идете?» у тренуцима када су одлазили да посете ћерке рибара у њиховим кућама. «Ко(д) цура» је временом прешло у српски назив Куцура, а русински Коцур. На попису српских села из Бачке који је саставио Исидор Србоградски 1733. године налази се и село Куцура. Према том списку, у Куцури је било 65 кућа и 3 свештеника (Стеван Миладиновић, Аврам Гајновић, Кузма Георгијевић) (Лабош, 52-53).
После протеривања Турака из Војводине Бачка, Срем и Банат су биле ретко насељене области и Дворска комора (уред Аустро-Угарске монархије) је у ове крајеве доводила као колонисте Немце, Русине и Словаке. Немци су долазили из Немачког царства, а Русини и Словаци су се само премештали унутар Монархије (Гавриловић, 153).
Пошто је Комора била задовољна Русинима у Крстуру (први досељеници 1745), она је Петра Киша из Крстура упутила у северне крајеве тадашње Аустро-Угарске (жупаније Боршод, Абауј, Земплин, Саболч и др.) да тамо заврбује Русине за село Куцуру: дана 15. маја 1763. године коморски администратор Редл је Кишу издао патент којим му је поверено да из северних делова Угарске доведе око 150 русинских породица уз следеће услове: 1. да сви буду подложници liberae migrationis (сељаци који су се, након измирења обавеза, могли слободно пресељавати), русинске народности и унијатске вере, способни за пољске радове у корист државног ерара (добра); 2. у Куцури ће добити простор за куће, али одвојено од других житеља, како би могли вршити своје богослужење; 3. добиће довољно земље и пустару Стуб, а подлегаће истим обавезама као и други поданици; даваће деветину и десетину; 4. Русини морају сами себи да саграде куће по упутству коморског спахилука (господства) од набоја или од цигли; 5. поред земљишта, насељеници ће добити право на полугодишње точење (крчму), те две године ослобођења од спахијских и јавних дажбина односно пореза. Исте године у Куцуру је дошла 41 породица. Две године касније, 1765. године, Комора доводи још 42 породице из североисточних угарских жупанија (Гавриловић, 163-164; Лабош, 77). Записи у црквеним књигама у Мучоњу (Мађарска) потврђују да је велики број Русина гркокатолика, који су имали право слободне селидбе, из те парохије (Жирош, I, 49).
Попис становника Куцуре крајем 1764. године прављен је посебно за српско, а посебно за русинско становништво. Попис за српско становништво је потписао кнез Атанацко Одачић и сведок Мијат Мануело, а попис за русинско становништво је потписао кнез Јанко Чордаш и сведок Штефан Штефанов. У Куцури је било 66 русинских кућа - 386 Русина у 88 породица, а 57 српских кућа - 391 Србин у 95 породица. Следеће, 1765. године начињен је јединствени попис житеља. Према овом попису у селу има 855 житеља - 494 Русина и 361 Србин. Они су живели у 144 куће (Жирош, I, 95). Коморски провизор у Кули Стефан Несмер у свом извештају од 11. априла 1765. године говори да постоје два учитеља за две вероисповести у Куцури. Српски учитељ је био Стеван Бранисављевић, а русински је вероватно био брат свештеника Осифа Кирде (Гавриловић, 201) - Ферко Кирда (в. одељак 4.2).
Према мапи из 1783. године Куцура има Велику улицу, Велики шор, Врбовац и Нови шор. Курти, Шандор шор и Мађарски шор, тада још нису постојали.
Под притиском Коморе, у почетку појединачно, касније колективно, вршено је исељавање Срба из Куцуре, и то највише у Обровац и Шове (данас Равно Село). Када су Срби напустили Куцуру, она је постала искључиво русинско насеље. Kрајем XVIII и почетком XIX века из разних крајева Аустро-Угарске досељавају се Немци и Мађари. У записима се нпр. помињу подаци да је за мађарску децу већ 1800. год. (11 година пре оснивања римокатоличке жупе) примљен учитељ и да 1805. године у Куцури живи 31 немачка породица. Већина куцурских Немаца је дошла 1803. године из Пештанске жупаније (из места Харта и Вадкерт) и из околних места (Торже/Савиног села, Врбаса и Секића/Ловћенца) (Lahr, 37). Према попису из 1857. године у Куцури живи 4165 житеља (2469 Русина, 1024 Немца, 578 Мађара и 74 осталих).
Становништво Куцуре је имало доста велики природни прираштај. Број становника се, међутим, кретао у поменутим размерама због поплава, лоше воде и ваздуха, те болести свих врста, од којих су посебно биле опасне три куцурске колере (1831, 1848-49,1873). Наталитет је код Немаца био најмањи. Период од 90-тих година XIX века до Другог светског рата карактерише исељавање становништва (у САД, Канаду, али и у Срем и Славонију).
Пред крај Другог светског рата Немци се скоро исељавају из Куцуре. У околностима послератног живљења покренуто је питање колонизације Војводине. Прва група колониста је дошла из Црне Горе у октобру 1945. године (4 породице), друга група из Македоније и Косова у априлу 1946 (21 породица) и трећа из Босне и Херцеговине из подручја Босанске Крупе у мају 1946. године (150 породица). Док је већина породица дошла возом “без возног реда”, породице Душана Вајагићa, Илије Вајагићa, Гојка Кубетa, Милана Гакa, Раде Каран и Стојана Гакa дошле су својим запрежним колима. До краја колонизације у Куцуру населиле су се укупно 173 породице (959 чланова). Свака је породица добила кућу, земљу и нешто стоке.
Извор података о историји Куцуре: http://solair.eunet.rs/~MEDJESIA/
Први становници Куцуре били су Срби. Према народној легенди у назив места уграђен је одговор «Код цура». Тај одговор су давали момци на питање «Где идете?» у тренуцима када су одлазили да посете ћерке рибара у њиховим кућама. «Ко(д) цура» је временом прешло у српски назив Куцура, а русински Коцур. На попису српских села из Бачке који је саставио Исидор Србоградски 1733. године налази се и село Куцура. Према том списку, у Куцури је било 65 кућа и 3 свештеника (Стеван Миладиновић, Аврам Гајновић, Кузма Георгијевић) (Лабош, 52-53).
После протеривања Турака из Војводине Бачка, Срем и Банат су биле ретко насељене области и Дворска комора (уред Аустро-Угарске монархије) је у ове крајеве доводила као колонисте Немце, Русине и Словаке. Немци су долазили из Немачког царства, а Русини и Словаци су се само премештали унутар Монархије (Гавриловић, 153).
Пошто је Комора била задовољна Русинима у Крстуру (први досељеници 1745), она је Петра Киша из Крстура упутила у северне крајеве тадашње Аустро-Угарске (жупаније Боршод, Абауј, Земплин, Саболч и др.) да тамо заврбује Русине за село Куцуру: дана 15. маја 1763. године коморски администратор Редл је Кишу издао патент којим му је поверено да из северних делова Угарске доведе око 150 русинских породица уз следеће услове: 1. да сви буду подложници liberae migrationis (сељаци који су се, након измирења обавеза, могли слободно пресељавати), русинске народности и унијатске вере, способни за пољске радове у корист државног ерара (добра); 2. у Куцури ће добити простор за куће, али одвојено од других житеља, како би могли вршити своје богослужење; 3. добиће довољно земље и пустару Стуб, а подлегаће истим обавезама као и други поданици; даваће деветину и десетину; 4. Русини морају сами себи да саграде куће по упутству коморског спахилука (господства) од набоја или од цигли; 5. поред земљишта, насељеници ће добити право на полугодишње точење (крчму), те две године ослобођења од спахијских и јавних дажбина односно пореза. Исте године у Куцуру је дошла 41 породица. Две године касније, 1765. године, Комора доводи још 42 породице из североисточних угарских жупанија (Гавриловић, 163-164; Лабош, 77). Записи у црквеним књигама у Мучоњу (Мађарска) потврђују да је велики број Русина гркокатолика, који су имали право слободне селидбе, из те парохије (Жирош, I, 49).
Попис становника Куцуре крајем 1764. године прављен је посебно за српско, а посебно за русинско становништво. Попис за српско становништво је потписао кнез Атанацко Одачић и сведок Мијат Мануело, а попис за русинско становништво је потписао кнез Јанко Чордаш и сведок Штефан Штефанов. У Куцури је било 66 русинских кућа - 386 Русина у 88 породица, а 57 српских кућа - 391 Србин у 95 породица. Следеће, 1765. године начињен је јединствени попис житеља. Према овом попису у селу има 855 житеља - 494 Русина и 361 Србин. Они су живели у 144 куће (Жирош, I, 95). Коморски провизор у Кули Стефан Несмер у свом извештају од 11. априла 1765. године говори да постоје два учитеља за две вероисповести у Куцури. Српски учитељ је био Стеван Бранисављевић, а русински је вероватно био брат свештеника Осифа Кирде (Гавриловић, 201) - Ферко Кирда (в. одељак 4.2).
Према мапи из 1783. године Куцура има Велику улицу, Велики шор, Врбовац и Нови шор. Курти, Шандор шор и Мађарски шор, тада још нису постојали.
Под притиском Коморе, у почетку појединачно, касније колективно, вршено је исељавање Срба из Куцуре, и то највише у Обровац и Шове (данас Равно Село). Када су Срби напустили Куцуру, она је постала искључиво русинско насеље. Kрајем XVIII и почетком XIX века из разних крајева Аустро-Угарске досељавају се Немци и Мађари. У записима се нпр. помињу подаци да је за мађарску децу већ 1800. год. (11 година пре оснивања римокатоличке жупе) примљен учитељ и да 1805. године у Куцури живи 31 немачка породица. Већина куцурских Немаца је дошла 1803. године из Пештанске жупаније (из места Харта и Вадкерт) и из околних места (Торже/Савиног села, Врбаса и Секића/Ловћенца) (Lahr, 37). Према попису из 1857. године у Куцури живи 4165 житеља (2469 Русина, 1024 Немца, 578 Мађара и 74 осталих).
Становништво Куцуре је имало доста велики природни прираштај. Број становника се, међутим, кретао у поменутим размерама због поплава, лоше воде и ваздуха, те болести свих врста, од којих су посебно биле опасне три куцурске колере (1831, 1848-49,1873). Наталитет је код Немаца био најмањи. Период од 90-тих година XIX века до Другог светског рата карактерише исељавање становништва (у САД, Канаду, али и у Срем и Славонију).
Пред крај Другог светског рата Немци се скоро исељавају из Куцуре. У околностима послератног живљења покренуто је питање колонизације Војводине. Прва група колониста је дошла из Црне Горе у октобру 1945. године (4 породице), друга група из Македоније и Косова у априлу 1946 (21 породица) и трећа из Босне и Херцеговине из подручја Босанске Крупе у мају 1946. године (150 породица). Док је већина породица дошла возом “без возног реда”, породице Душана Вајагићa, Илије Вајагићa, Гојка Кубетa, Милана Гакa, Раде Каран и Стојана Гакa дошле су својим запрежним колима. До краја колонизације у Куцуру населиле су се укупно 173 породице (959 чланова). Свака је породица добила кућу, земљу и нешто стоке.
Извор података о историји Куцуре: http://solair.eunet.rs/~MEDJESIA/
