Љубисав Милутин Срдановић, сликар и вајар из Врбаса, недавно је изложио своје цртеже, слике и скулптуре у Галерији Културног центра Бачка Паланка. Ова самостална изложба била је увертира за изложбу која је заказана за 01. новембар 2017. године у Галерији Културног центра Врбаса, када ће Срдановић својим суграђанима представити радове настале последњих година.
Срдановић је рођен 1942. године у Доњој Буковици (Црна Гора). Основну школу завршио је у Бачком Добром Пољу, Гимназију у Врбасу, студирао је Правни факултет у Београду. Ликовно образовање стицао је код професора Беле Пехана, академског сликара, и самостално.
Награђен је првим наградама за вајарство 2011. године на Јесењем ликовном салону и 2012. на Пролећном ликовном салону. Као аматер, најтрофејнији је ликовни стваралац Војводине за период од 2000. до 2010. године. Излагао је на 35 јесењих ликовних салона, на бројним колективним изложбама широм бивше Југославије, учествовао на бројним колонијама, два пута излагао је самостално.
За vrbas.net Срдановић је говорио о свом уметничком раду.
vrbas.net - Које су ваше велике теме у уметности?
Срдановић - Тема може бити проблем само онда када се трага за појединачном, али на ширем нивоу она сама сазре у уметнику, у тесној је вези са његовим интересовањима и афинитетима и сама усмери његов рад. Мене су увек интересовале велике личности света, велике личности мога народа, окружења, и њихова имена и дела су ми била најбоље надахнуће за стварање. Ако за узор имате такве људе, вама се отвара безброј тема и не може вам се догодити да грешите у избору. Ти велики светионици утичу и осветљавају и мене, од Светог Саве и свих хришћанских светих, Вука, Његоша, Тесле, до неких мојих савременика које сам поштовао. Мислим да је рад у тим темама и мене оплеменио, омогућио ми да градим и стварам не само уметничка дела већ и оне најзначајније вредости, каква је, несумњиво, породица. Награђен сам породицом коју волим, која се воли, и она ми је најмилија лука у којој се осећам сигурно, срећно и снажно. Истовремено, мир те породичне луке омогућава ми да радим и стварам у уметности.
vrbas.net – Које личности су ваша инспирација у вајарству?
Срдановић - Моји узори били су највећи уметници света, Микеланђело, Леонардо, Роден. Од наших уметника Паја Јовановић и Петар Лубарда у сликарству, Иван Мештровић у скулптури. Свој рад посветио сам великим људима наше прошлости, најзначајнијим фигурама које су заслужиле да се њихов лик и дело заувек памте. Зато сам израдио бисте Светог Саве, затим Доситеја Обрадовића, па Његоша, Вука, Тесле, Андрића, Данила Киша, Марка Миљанова, Јозефа Киша, Петра Лубарде... Остао сам дужан Црњанском и сада радим на њему. Ово су моје духовне љубави. Такође, урадио сам бисту краља Александра, Патријарха Павла, а план ми је да ускоро урадим и цара Душана.
vrbas.net – За оне Врбашане који не знају; где се све данас налазе ваша вајарска дела?
Срдановић - Мојих дела сада већ има на многим местима значајним за наше друштво, наш град и државу. Споменућу само нека; на обележавању 80. годишњице убиства краља у Марсеју, моја биста Александра Карађорђевића – Краља Ујединитеља, постављена је у Руском дому у Београду, и то схватам као посебну почаст која ми је указана.
Затим, на 60. Стеријином позорју 2015. године, постављена је моја биста Јована Поповића Стерије, нашег великог комедиографа. Посебно сам срећан што читаоницу врбаске Народне библиотеке употпуњује моја биста Данила Киша. Основној школи у Бачком Добром Пољу, коју сам похађао, поклонио сам бисте Вука Караџића и Његоша, а за потребе Културног центра у Сивцу израдио сам још једну бисту црногорског владике и великог песника. Вајањем ових и других великих личности покушао сам да се одужим своме роду. С друге стране, имам циљ да урадим што више значајних личности, јер је то добар начин да се сачувају од заборава. Када млади људи уђу у библиотеку, позориште, у било коју јавну установу у којој стоје моје и бисте других аутора, заинтересоваће се, прочитати нешто о некој од тих личности, препричати неком до себе, и тако поново оживети сећање на њих.
vrbas.net - Које материјале највише волите?
Срдановић - Мермер је најлепши материјал. Нисам радио у мермеру, нисам имао услове да учим рад у њему, а учио сам се вајарству у глини и гипсу код мог драгог и поштованог професора Беле Пехана. Годинама после завршене Гимназије одлазио сам код професора, он ме је пре тога спремао и за Ликовну академију, коју, нажалост, због неких околности нисам могао да студирам, иако сам био примљен. Те године на Академију нас је било примљено само десет. Одустао сам јер није било могуће студирати ванредно, од мене се тражило да свакодневно боравим тамо, а ја сам морао да радим и друге ствари. После сам радио као правник, борио се са свакодневним проблемима друштва, али увек размишљао када ће доћи тренутак у ком ћу моћи да се посветим својој највећој љубави – уметничком стварању.
vrbas.net - Колико радите данас?
Срдановић – Мени је тек пензија донела могућност да више времена посветим уметничком раду. Професионална каријера у јавном сектору није ме остављала много времена и тек сада могу да стварам лагано, без притиска. Најрадије радим у атељеу, сам, уз музику. То је време које ме испуњава.
vrbas.net - Да ли је и колико формално образовање важно за успешан уметнички рад?
Срдановић - Школа је незаобилазан фактор за највећа уметничка стварања. Не догађа се често Иван Мештровић који као дете одлази да ради са клесарима у Сплит и тамо веома брзо, без макине, уради у камену малог анђела и одмах покаже свој божији таленат. У школи те науче занатском делу, отворе ти видике кроз историју уметности, уче те теорији, композицији. Нема дилеме да је школа од највеће важности.
vrbas.net - Како вам се чини ликовна сцена у Врбасу?
Срдановић - Ликовна сцена у Врбасу је веома добра, жива. Пуно људи се интересује за ликовну уметност, има ту квалитета, има сликарских нада, и ово говорим без икаквих дилема. Пратим и друге уметничке сцене у окружењу и са сигурношћу тврдим да је сцена у Врбасу најорганизованија, ликовни живот је најбољи у нашим удружењима, иако неки градови имају појединачно снажнија сликарска имена. Успевамо да за редом организујемо 46 ликовних салона, увек имамо велика имена ликовне критике за комесаре изложби, само да споменем Жоржа Јовића, Николу Кусовца, Белу Дуранција, Милоша Арсића, Саву Степанова, Петра Петровића, Милета Игњатовића, Здравка Вучинића. Посебан квалитет удружења представља чињеница, иако је сликарство индивидуална делатност, да је спој образованих, професионалних уметника и аматера био увек прилика да ови други уче од првих. Аматери у свакодневним сусретима са професионалцима имају могућност да се стално едукују и тако се изродило да наши аматери односе небројено првих и других награда у целој Србији.
