После дводеценијске паузе у објављивању, али не тако дуге паузе и у писању, књижевна јавност добила је прилику да чита нове песме песника Мирослава Алексића. Овога пута љубитељима поезије представља се, како је сам дефинисао, не збирком већ књигом песама Оскудно време. Подршку "камбeку" који су многи жељно ишчекивали, па и књижевница и редитељка Вида Огњеновић, која је у интервјуу за лист Бачкапрес скоро прекорила песника речима - "Не знам шта чека, што не објављује што је припремио", пружили су Алескићеви пријатељи, песници и културни радници Александар Семакин, Бранислав Зубовић и Благоје Баковић.
"У писању није било великих пауза, али у објављивању јесте и она је трајала 22 године, колико је прошло између моје треће и ове, четврте, књиге. Брана Петровић је говорио - "Како нам иде, буразеру, биће добро само оно што није објављено у овом времену", и моју паузу можда је узроковао изостанак осећаја да поезија има неку резонанцу, да значи нешто посебно. Не значи да се то изменило, али једноставно сам скупио оно што сам радио у међувремену и направио избор. Ово је књига песама, не збирка, конципирана тако да песме из мојих претходних књига, заједно са новим, чине једну целину, што је приметио и Саша Радојчић у поговору. Кључни мотив нових песама садржан је у насловној синтагми Оскудно време, која вуче корен из Хердерлинове поеме Хлеб и вино, са кључним, можда најзначајнијим стихом модерне поезије - Чему песници у оскудно време? Време је категорија која је најдоминантније третирана у овој књизи, било да се третира као такав феномен, било као физичка величина или релативизована у смислу трајања, или време као наше савремено доба у којем су све вредности релативизоване. Нарочито мислим на насловну поему Оскудно време и још неке од нових песама", рекао је за vrbas.net Алексић.
Своје есеје о новој књизи песама Мирослава Алексића прочитали су Зубовић и Баковић, а као закључак наметнуло се да је Оскудно време, према речима Баковића, оправдало дуго чекање на нове песме и да читаоци, ипак, нису ништа изгубили. "Великом песнику Раши Ливади ништа није фалило што је објавио само три књиге песама, или Милану Ракићу, иза којег је остало само седамесетак песама, да постане у заувек остане Милан Ракић, као и многи други", рекао је Баковић и истакао да је увек знао да је Алексић одличан песник те да Оскудно време још једном то потврђује.
"Читалац који не зна како је Оскудно време компоновано, могао би да чита ову збирку као део са јединственом ауторском намером. Ретке су књиге саздане по обрасцу 'изабраних и нових' радова, које поседују толики степен унутрашње сагласности... Ту се овај песник указује као један од многих присталица идеје да би се смислотворни и светотворни потенцијал поезије могао обновити уколико се она приближи сопственим изворима. Код Алексића, ти извори су, поред мајдана мита, велика песничка дела прошлости. Скривени цитати и парафразе, као и поређења и алузије, толико су фреквентни у Оскудном времену да аутора ове збирке без оклевања можемо да сврстамо у ред песника културе", написао је у поговору четврте Алексићеве књиге књижевни критичар Саша Радојчић.
Промоција књиге одржана је Гимназији "Жарко Зрењанин", школи коју је похађао песник Алексић. "Ово се може назватим мојим повратком у Врбас и школу коју сам завршио пре скоро 40 година и у чијем сам листу Млади дани објавио своју прву песму. Зато сам изабрао простор Гимназије за промцију књиге. Ова школа ме упутила у свет, на шта сам јој захвалан, а поносан сам на професоре који су ми предавали, као и касније на Врбас као град који ми је омогућио да се формирам и афирмишем као песник. Захвалан сам и Фестивалу поезије младих, Народној библиотеци, Културном центру, сјајним људима који су деценијама водили културу, попут Бранислава Милошевића и Станка Симићевића. Овакве вечери су потврда да Фестивал поезије младих, а онда и сви други садржаји који су га пратили, нису узалуд у Врбасу. Врбас има сјајне песнике, Семакин, Лабудовић, Зубовић, да не спомињем Баковића, Деветака, Сладоја, и Врбас јесте значајан књижевни центар на мапи Србије, а и шире", рекао је Алексић.
Иначе, Алексић је објавио збирке поезије Зигурат (1986), Попик или чуг (1990), и Нема вода (1994). Добитник је награде Печат вароши сремскокарловачке (1994). Члан је Друштва књижевника Војводине и Удружења књижевника Србије. Рођен је 1960. године у Врбасу, дипломирао је Општу књижевност и теорију књижевности у Београду.
