У свету, у коме „живимо према уопштеном имагинарном“, у друштву које „троши слике, а не више, као она ранија, веровања“, сваки догађај је спектакл. А како је догађај „тачка“, односно, основни елемент простор-времена, јасно је да је четвородимензионални простор наше егзистенције простор спектакла. Ми живимо, дакле, „у друштву и времену у којима смо изгубили осећај за заједништво. Васпитавани и одгајани у једном систему, у коме је опште било важније од личног, друштво било изнад појединца, а велике идеје и велики планови надрастали оно што је човек сам могао да оствари, суочили смо се са темељним и драматичним променама“. Свет у коме данас егзистирамо је готово у целини једнозначан, хомоген и заснован на претпоставци да је „тржиште кључна институција савремених капиталистичких друштава, односно, на претпоставци да су и домаће и међународне политике заинтересоване превасходно за обезбеђење услова за адекватно функционисање тржишта“. Ти услови важе, наравно, за све аспекте и области живота, а будући да се „ништа не може догодити а да се не догоди негде“, важе, пре свега, за простор, схваћен као четвородимензионални. Важно је увек имати на уму да сваки простор има власника, при чему се „власништво мисли као однос... као етички и политички однос у којем једна особа, или група особа, имају моћ да мијењају понашање (улоге) других особа или група у жељену смјеру“. Власт је, дакле „урбанистичка и тополошка чињеница која има рачунати на мрежу функција што их успостављају групе људи и појединци укључени у производњу игре и њезино власништво“. У том смислу, савремено друштво је посебно заинтересовано за успостављање контроле над простором: „Урбанизам, ’градско планирање’, јесте метод којим капитализам преузима контролу над читавим природним и људским окружењем. Следећи логику потпуне доминације, капитализам може, а сада и мора, да прекроји читав простор у свој властити декор“. Шта је архитектура, где је њено место, чему служи и „шта слави“ у оваквом свету, нека су од питања на које ће одговоре покушати дати уважени предавач.