Врбашанин Ненад Њаради, дипломирани тренер у атлетици и кондициони тренер, већ неколико година ради на припремању рукометних репрезентација и клубова многих земаља. Упоредо ради и на Кинезиолошком факултету у Загребу као гост - предавач, а као најважнији део свог професионалног живота Њаради издваја израду стручних радова који имају за циљ скретање пажње јавности на важност правилног физичког развоја младих и даље унапређење способности врхунских спортиста. О свом раду за vrbas.net говори Нанад Њаради.
vrbas.net: Како си почео да се интересујеш за професију којом се данас бавиш и како си се усавршавао и усвајао нова знања?
Њаради: Овим послом сам почео да се бавим док сам још био активан спортиста. С обзиром да је мој спорт био атлетика, дисциплина троскок, која у себи садржи елемента спринта, експлозивне снаге и скакања, врло често су ми се јављали спортисти или тренери из разних спортова са питањима за побољшање управо тих способости. Тада сам начинио и прве кораке у раду са другим спортистима. По завршетку спортске каријере 2000. године почео сам да радим у рукомету и ту сам до данашњег дана. У међувремену сам радио са много различитих спортиста, од олимпијских спортова, преко борилачких спортова до алпинизма. Атлетика спада у базичне спортове и у себи садржи готово све елементе осталих спортова, трчање, скакање и бацање. Познавати атлетику је један од основних предуслова за бављење овим послом, али није ни приближно довољан услов. Друга битна ствар је да све вежбе или тренинге можеш објаснити али показати спортистима. Своје најзрелије спортске године сам провео тако рећи сам, тренирајући по властитом нахођењу, без правог тренера, више уз савете неких мени у том моменту блиских људи и пријатеља. Морам рећи да сам углавном све пробао на себи, све вежбе, исправне или погрешне, потребне или непотребне. Са ове временске дистанце слободно могу рећи да сам урадио доста лоших и непотребних ствари. Лоше по мене, али добро по људе са којима сада радим. Највише сазнања сам ипак добио дружећи се и тренирајући са, тада још увек, репрезентативцима СССР-а у скакачким и спринтерским дисциплинама. Било је периода када сам проводио и по 3 месеца у СССР-у.
Можда обрнутим путем сам стекао и своје академско образовање и звање дипломираног тренера у атлетици и кондиционог тренера. Прво сам усавршио занат, а касније стекао диплому. Међутим, и данас се усавршавам, сваки дан нешто ново научим, јер у овом послу не постоје трајне заслуге, већ стално мораш да се истичеш и доказујеш, уколико желиш да останеш у трци. Развој спортских резултата, промене спортских правила, захтеви и очекивања спортског окружења условљавају сталне модификације и иновације у креирању програма спортске припреме. Колико год се кретао у напред практично си увек на почетку са неким новим изазовом.
vrbas.net: У каквом односу данас стоје модеран начин живота и физичка активност људи?
Њаради: Данашњи начин и темпо живота су ужасни. Премало времена за себе а претерано много прилагођавања другима или обавезама на послу. Има једна реченица која каже: трошимо своје здравље како би стекли новац, а касније трошимо новац како би вратили здравље. Имамо премало физичких активности, углавном због недостатка времена. Мислим и да нам недостаје и спортске културе. Спорта или рекреације се сетимо само онда када нам се деси неки здравствени проблем, типа прекомерне телесне тежине, кардио-васкуларни проблем, разни проблеми са зглобовима и мишићима или болови у леђима, али тада је већ касно. Проблем се створио и врло је тешко вратити се на почетно стање. Јер сада не крећемо потпуно здрави, већ са неким проблемом, што нестручним радом може довести до погоршања или чак настанка неког другог проблема. Нисмо научили да радимо нешто превентивно, да улажемо у себе како би нас тело служило. Свако од нас мора одвојити мало времена за своје здравље.
vrbas.net: Колико је важна улога твог профила у савременом спорту, али и у раду са младим спортистима или чак децом у развоју?
Њаради: Никада није била већа потреба за снагом него сада. Савремени спорт, посебно врхунски, је прерастао у модерну арену где само најбољи опстају. Оно што људи желе видети је увек на граници људских способности, нови светски рекорди, динамичне и борбене утакмице, врхунске борце, акробатику или неку врсту „спортске магије“. А то све није могуће ако спортисти нису атлете. Савршеног здравља, тела и способности. Управо у тим сегментима највише могу да помогну кондициони тренери. Израз „кондициони тренер“ полако застарева и све више се користи термин специјалиста за побољшање способности, који савршено осликава правац у којем делују тренери овог профила. Оно што је тренд у свету је да се потпуно приближавају спорт и медицина и да тренери данас морају имати много већа знања из област медицине и рехабилитације. Одавно је превазиђена пракса да кондициони тренери припремају екипу 10-15 дана и онда завршавају свој посао. Данашњи спорт намеће потребу да је кондициони тренер укључен у тренажни процес свакодневно, бринући о способностима, али првенствено о здрављу спортисте. Под здрављем подразумевам здравље локомоторног апарата. Све мање се бавимо енергетиком и издржљивошћу тела, а све више телесном структуром и квалитетом покрета. Сваки спортиста има неки проблем, са мишићима или зглобовима, са старим или новим повредама, са неким мишићним дефицитом или дисбалансом. Свакодневним тренингом се утиче на то да се спортиста доведе у такозвану „функционалну нулу“, односно у стање да нема никакав проблем. Јер само такав спортиста може напредовати и даље развијати своје способности. Замислите да возите аутомобил који није оптички наштелован. Осетиће се вибрације и што више возите ауто, вибрације ће бити снажније, док једнога дана неки део не пукне или не откаже. Таква је ситуација и са спортистом ако тренира, а није потпуно здрав и функционалан.
А што се тиче деце и младих, то је посебна прича. Данашња деца потпуно другачије одрастају него, рецимо, генерације од пре само двадесетак година. Премало је изазова, премало ситуација које их терају да промене своје праволинијско кретање. Нема бара, јендека, нема дрвећа на којем расте „комшијино“ воће, нема прескакања ограда, нема клизања зими на каналу, нема ничега. Само компјутери, телефони и телевизори. Данашња деца су седентарна, неактивна, а последица тога је гојазност и разни деформитети локомоторног апарата, а посебно кичменог стуба. Да би неки спортиста дошао на врхунац својих моћи, да може потпуно остварити свој генетски потенцијал, потребно је да проведе 10.000 сати у тренингу и сродним активностима. Математички, то је 4 сата дневно и тако 10 година. Моја генерација је те сате скупљала не само на тренингу него и у свакодневној игри на улици. Када ће данашња деца скупити те сате? Никада. Спорт у школама се свео на 90 минута недељно, и то не за сву децу. А препоруке су да деца буду активна минимално 60 минута дневно! Деца у Бразилу тренирају фудбал 20 сати недељно, европски стандард је неких 5 сати, па није ни чудо да су у томе најбољи на свету.
Друга лоша ствар је што су деца до 4. разреда основне школе препуштена углавном нестручним учитељима. У клубовима обично са најмлађима раде почетници и неискусни, тек свршени тренери. Са најмлађима би требало да раде најискуснији тренери. Познато је да су сензитивне фазе, односно периоди када су деца најотворенија за прихватање и развој својих моторичких способности управо у том раздобљу. Грубо речено, брзина, координација, покретљивост и вештина се најбоље развијају управо у узрасту од 6. до 12. године. Прескачући ову фазу дечијег развоја долазимо у ситуацију да изгубљено време више не можемо вратити и те способности не можемо развити до потребног нивоа. Време је неповратан ресурс. Међутим, то је ситуација која се у скорије време неће променити, и не можемо тражити кривца. Оно што је важно је да морамо наћи начина да активирано децу, учлањењем у неки клуб, спортске секције, школу спорта, али можда најбољи начин је да деца заједно са родитељима почну да се баве физичком културом! Нека сваки родитељ само постави себи питање, да ли му је важније да му дете буде здраво или да зна да користи компјутер? Наравно да је најбоље и једно и друго.
vrbas.net: Шта је потребно да би неко постао врхунски спортиста?
Њаради: Неколико је елемената који морају да се склопе. Од унутрашњих фактора ту су искуство и емоције. Искуство у смислу много сати активности у оквиру одређеног спорта, а емоције у смислу жеље за успехом. Глад за успехом, славом или права глад за хлебом су снажан унутрашњи мотивациони фактор. Од спољашњих фактора ту су окружење у којем се дете или спортиста развија и квалитет тренинга и тренера. Традиција, клубови, познати спортисти и идоли у блиском окружењу су снажан мотивациони фактор. Подршка пријатеља и посебно родитеља. А квалитет тренинга и тренера се подразумева и не треба се посебно објашњавати.
vrbas.net: Као специјалиста за повећање способности, где су границе људске издржљивости?
Њаради: Људске могућности су се примакле свом максимуму. Све је теже направити већи искорак по том питању. Резерве су при крају. Светски рекорди се све ређе постижу. Сада се већ само теоретски покушавају израчунати идеални услови за постављање светских рекорда. Сви све знају, технологија је толико напредовала да се већ уграђују чипови за праћење напрезања у појединим деловима тела или за праћење кретања. И сам сам се изненадио када сам скоро на конференцији у Загребу чуо да се већ 10 година уграђују чипови у колено како би се пратила напрезања у лигаментима. Праћење срчане фрекфенце разним помагалима је већ најнорманлија ствар. Носе се разни акцелерометри који су повезани са сателитима и мере све, од срчане фрекфенце, прертрчане метраже, броја спринтева, скокова, мере се силе убрзања, силе при сударањима играча и низ других параметара. Све у сврху побољшања преформанси. Јер спорт је данас један огроман бизнис и не сме да стане. Све се прилагођава појединцима тако да сада клубови ангажују по 5 и више тренера овога профила.
vrbas.net: У којим државама си до сада радио као кондициони тренер?
Њаради: Моје међународно искуство је везано углавном за рукомет и прошао сам сва велике спортске манифестације. Француска, Румунија, Италија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Египат, Бахреин. У некима сам директно водио тренинге а негде сам само писао програме и био саветник. Са Египтом сам прошао припреме за ОИ у Пекингу 2008, али, на моју жалост, због техничких ствари нисам био на самим играма. 2009. године сам учествовао на Светском првенству. Са рукометним клубом Босна из Сарајева сам две године учествовао у Лиги Шампиона и 2011. смо прошли у 1/16 финала. Задње велико такмичење на ком сам био је првенство Азије, са Бахреином.
vrbas.net: Како то да те нема у струном штабу рукометне репрезентације Србије?
Њаради: То је доста компликовано питање. Од 2006. до 2008. године сам радио у јуниорској и кадетској репрезентацији. Са јуниорима сам учествовао и на првенству Европе 2006. у Естонији. Са сениорима имам искуства више као саветник. Сениорска репрезентација тренутно нема кондиционог тренера, таква је политика савеза. И ту престају сва моја питања и одговори.
vrbas.net: Какви су ти планови за будућност? Имаш ли понуде за нове ангажмане?
Њаради: Тренутно сам везан за федерацију Бахреина, радим са свим селекцијама, од кадета до сениора. Ових дана бих требао да се вратим у Бахреин јер јуниорска репрезентација почиње циклус припрема за квалфикације за Светско првенство. Постоје и понуде једне неевропске репрезентације која је изборила пласман на СП у Шпанији 2013. године. Има и неких могућности да опет радим у клупском рукомету, али тек од почетка следеће такмичарске сезоне.
Поред рада у спортским халама подједнако ме интересује и ангажовање у разним образовним установама. Од 2007. године сам ангажован као гост-предавач на Кинезиолошком факултету у Загребу и на одељењима у Ријеци и Задру. Углавном на предметима из кондиционе припреме и тренинга млађих категорија. То је нешто што сматрам најважнијим послом који радим и радићу све док ме тамо буду ангажовали. Пишем стручне радове, учествујем у неким научним радовима и не намеравам престати. Ипак, најрадије бих радио код куће, у свом граду или држави. Доста ми је слушања туђих химни и навијања за неке друге земље. Међутим, стање у спору је доста лоше и многи клубови једва састављају крај са крајем тако, да ми се смеши још пар година печалбе.
